Mislim o svemu onome o čemu se retko govori naglas. O stvarima koje ostanu zaglavljene negde između pristojnosti i straha, između onoga što „treba“ i onoga što zaista jeste. Mislim o ljudima, odnosima, tišinama koje bole više od reči i rečima koje se izgovore prekasno.
Mislim o ljubavi koja nije savršena, ali je stvarna. O bliskosti koja ne mora uvek da se objasni. O vezama koje pucaju ne zato što nema emocije, već zato što nema hrabrosti da se ona pokaže. O odlascima koji su ponekad jedini način da ostanemo svoji.
Mislim o životu bez filtera. O padovima koji nas oblikuju više nego uspesi. O pogrešnim izborima koji nas nauče tačno onome što nam je bilo potrebno, čak i kada to tada ne znamo. O tome koliko često glumimo snagu, dok se iznutra raspadamo u tišini.
Mislim o društvu koje voli etikete, a ne trpi iskrenost. O pravilima koja su davno izgubila smisao, ali ih se i dalje slepo držimo. O lažnim moralima, o tuđim očekivanjima i o tome koliko je teško biti svoj u svetu koji stalno traži da se uklopiš.
Ovo nisu gotovi odgovori. Ovo nisu saveti. Ovo su misli. Moje, tvoje, naše. One koje se jave dok ćutimo, dok gledamo kroz prozor, dok se pravimo da smo dobro.
Ako se u nekoj od njih prepoznaš — nisi sam.
Ako se ne slažeš — i to je u redu.
Jer između redova ima mesta za sve nas.
