Mislim na ono što ne traži pažnju, ali je stalno tu. Na ljude koje ne pominjem često, a nosim ih u sebi. Na rečenice koje nikada nisam izgovorila, jer nisu imale pravi trenutak, a možda ni pravu hrabrost.
Mislim na prošle verzije sebe. Na onu koja je verovala više nego što je trebalo i na onu koja je naučila da ćuti onda kada bi najradije vikala. Na greške koje nisam umela da objasnim, ali sam ih morala da živim.
Mislim na bliskost koja se ne vidi spolja. Na poruke koje se ne pošalju, ali se osećaju. Na tišine koje nisu prazne, već pune značenja. Na one odnose koji nikada nisu dobili ime, ali su ostavili trag.
Mislim na sutra, ali bez velikih planova. Više kao nadu nego kao obećanje. Na male pomake, na mir, na to da ne moram uvek da budem jaka da bih bila vredna.
Ovo nisu priznanja. Niti nostalgija.
Ovo su trenuci koje nosim sa sobom.
Tiho. Upornije nego što mislim.
Ako se i ti ponekad zadržiš u mislima koje nemaš kome da kažeš —
onda već znaš o čemu mislim.
