Šta je zapravo švaleraš?
Ko je taj mitski lik o kome se priča sa kombinacijom gađenja, divljenja i prećutnog odobravanja?
Da li je to muškarac koji svaku ženu obori s nogu izgledom, stavom i šarmom?
Ili onaj bez ikakvih kriterijuma, koji uzima sve što mu se nađe na putu — mladо, staro, mršavo, punačko, lepo, manje lepo — jer je jedino važno da se doda još jedna recka?
Možda je to onaj „daj šta daš“ tip, bez ukusa, bez mere, ali sa ogromnim samopouzdanjem?
A možda je švaleraš ipak onaj svesni sebe. Onaj koji bira. Koji ima kriterijume, standarde i lovi samo teško dostupne. Onaj koji ne juri — već čeka da mu priđu.
Pa… šta je, zaboga, švaleraš?
Skoro sedim s nekim društvom, potpuno neobavezno, kad se sama od sebe nametne tema švaleracije. Pričaju oni o nekom liku. Baji. Oženjen. Ima ženu, decu, živi ovde, normalan porodičan čovek — ali, naravno, jedno veliko ali. Dotična muška persona ima još jedan, sasvim legitiman brak u Nemačkoj. Druga žena. Još dvoje dece. Dva života. Dva prezimena. Sve uredno.
Pitate se kako?
Pa lako — promenio ime i oženio se. Organizovano. Sistematski. Internacionalno.
„Ma što je taj švaleraš, nema koju nije…“ — kažu oni uz osmeh pun divljenja.
Kako radoznalost često ubija lava, a ja se još držim, pitam ja:
„Ima li neko sliku tog Don Žuana?“
I gle čuda — ima.
A švaleraš… prava slika i prilika.
Visok metar i po s kapom. Stomačina kao bure. Ćela se sija. Obrazi pucaju. Stajling kao da je kostimograf bio na pauzi za cigaru. Ukratko — čoveku orah iz ruku da ne uzmeš.
I sad se ja pitam:
Da li je ovaj svet poludeo ili su žene potpuno izgubile kriterijume?
Hajde da se manemo one lažne floskule „svako ima nešto lepo na sebi“. Nema. Nije tačno. Neki ljudi jednostavno nemaju. I to je u redu. Ali nemojmo da glumimo slepilo.
Po nekim standardima, švaleraš bi trebalo da bude frajer dobrog izgleda, sa pričom, sa šarmom. Lovac koji lovi strpljivo i sa stilom. Onaj koji ima ono nešto. Onaj koji te ne ostavlja ravnodušnom — bez obzira na pol. Onaj pred kojim žene padaju, a drugi muškarci instinktivno ustuknu.
A ne ovo.
I zato se vraćam na početak —
možda švaleraš nije stvar izgleda.
Možda nije ni šarma.
Možda je samo stvar drskosti, odsustva morala i sveta koji je odavno pomerio granice normalnog.
A možda je problem u nama što to i dalje nazivamo šarmom.
